Moje
selo se veoma razlikuje od drugih mesta i ima sasvim drugačiju priču od drugih
sela. Ovo selo je pre nekih sto pedeset godina, bilo pustinja.
Pošto
je ta pustinja veoma smetala Austrougarskoj, jer je vetar neprestano nanosio
pesak iz pustinje na najplodnije
zemljište, odlučeno je da se ovaj prostor naseli i da se pošumljavanjem
pokuša zaustaviti „živi pesak“.
Naseljeno je oko pedesetak porodica koje su
besplatno dobile prostor za kuću i okućnicu i koje su deset godina bile
oslobođene poreza. Njihov glavni zadatak je bio da rade za Austrougarsku, na
pošumnjavanju peščare.
U
početku nije bila zastupljena poljoprivreda, već samo vinogradarstvo. Kasnije,
kada je u jednom delu umiren pustinjski pesak i kada je počela da niče trava,
ljudi su krenuli sa obrađivanjem zemlje i uzgojem stoke i živine. Od živine su
dobijali meso, jaja i perje, od koza i krava mleko i meso a od ovaca, pored
mleka i mesa, još i vunu koja je nekada bila veoma cenjena. Zemljoradnjom su
dobijali, uglavnom, žitarice za prehranu stoke ali i za sopstvenu upotrebu.
Pored toga uzgajali su još i krompir, pasulj, repu, cveklu, boraniju, grašak i
druge baštenske biljke.
Danas
Šušara ima oko dvesto pedeset stanovnika i okružena je šumom. Od seče šuma, kao
i od poljoprivrede i stočarstva, ljudi imaju najveći deo prihoda. Većina
domaćinstava se bavi i uzgojem svinja za sopstvene potrebe.
Industrija je slabo
razvijena pa je zato vazduh čist. Međutim, zbog ogromnih šuma, koje okružuju
Šušaru, mora se paziti na divlje životinje kao što su
divlje svinje, jeleni, jazavci, lasice, šakali, lisice i vukovi. Oni neretko,
naročito kada su jake zime, ulaze skroz do sela u potraz za hranom.
Naše
selo nema dugu istoriju ali je zato, po mom mišljenju, najlepše u okolini.
Javor
Sunjog
Нема коментара:
Постави коментар